Porodica i podrška roditeljstvu

Napadi besa kod male dece

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

Od svih bazičnih emocija bes je kulturološki najmanje socijalno poželjan. Kada se dete raduje svi su srećni, a kada je tužno ili uplašeno, odrasli zahvaljujući empatiji imaju želju da ga zaštite. Sa druge strane, roditelji bes najčešće procenjuju kao neopravdan, i samim tim i nepoželjan. Posebno je neprijatno ako detetov bes ili ljutnja lančanom reakcijom proizvedu bes kod roditelja.

 

 

Uzroci napada besa uključuju:

    • temperament deteta: ovo može uticati na to koliko deca postaju emotivna kada su frustrirana. Neka deca imaju jači napad besa od drugih;
    • stres, umor, i previše stimulacije;
    • napadi besa u kojima deca jednostavno ne mogu da se izbore – npr. kada mlađem detetu starije oduzme igračku.

 

Napadi besa su različite jačine i učestalosti, obično se manifestuju zacenjivanjem, bacakanjem, ukočenošću ekstremiteta, povraćanjem, lomljenjem stvari, vrištanjem, bežanjem.

 

 

Agresivnost je sastavni deo ljudske prirode, a to što je neko ne ispoljava ne znači da je ne oseća. Prva ispoljavanja besa vezuju se za period oko prve godine, ali se najčešće javljaju oko druge godine kada je dete u fazi negativizma. Obično se stabilizuju oko 4-te godine.

 

Koliko god da su deca bistra i lepo vaspitana, ne treba zaboraviti da su još uvek u razvoju i da mnogo toga rade suprotno od naših očekivanja. Ona su bića impulsa i ispunjenja želja, za njih važi princip „hoću sve, sad i ovde“, a jedan od najvažnijih vaspitnih zadataka jeste da nauče da odlažu svoje potrebe.

 

 

Kako postupati kada se javi napad besa?

Najvažnije je da se napad besa ne nagradi ni kroz negativno (kazna, vika) ni kroz pozitivno potkrepljenje (uslišavanje želja).

Jedno je ako se dete baca zato što nešto nije dobilo, a drugo je ako je to reakcija usled emotivnog rastanka ili druge psihološke povrede. U prvom slučaju (kada nije po njegovom) ignorišite napad, ne gledajte dete i ne govorite mu ništa, pri čemu ignorisanje prestaje čim se napad završi. U drugom slučaju (emotivni rastanak) neophodna je verbalna uteha, zagrljaj, poljubac i razgovor sa detetom, nikako ignorisanje.

Ako dete ima napad besa kad nije nešto dobilo, možete početi da pevate neku smešnu pesmicu ili započnite neki smešan ples (npr. Pačiji ples), možete da golicate dete jer golicanje poboljšava raspoloženje, opušta i oslobađa napetosti.

Ako Vas dete udara, najbolji način je da čvrsto, nikako grubo, stegnete ruku deteta i kažete nešto poput „Ne smeš da me udaraš! Znam da si ljut, ali ne možeš da me biješ. To boli!“.  Možete mu ponuditi nekoliko opcija: da viče iz sveg glasa, da nogama lupa o pod, da rukama udara jastuk, ono što je za Vas najprihvatljivije.

Postoji još jedna zbunjujuća taktika za dete: spustiti se na nivo njegovih očiju i iznenadno ga čvrsto zagrlite, neka oseti bliskost sa Vama i kucanje Vašeg srca.

 

 

Kada se napad besa pojavi, probajte da ostanete mirni, verbalno i neverbalno. Dete uvek udaljite tzv. time – out tehnika koja znači udaljavanje deteta na bezbedno mesto i saopštite mu koliko dugo će tu ostati. Bitno je da nakon prestanka besa dete ne dobije ono što je bilo uzrok napada.

U situacijama kada dete ima sklonost ka trantrumima (napad besa) izuzetno je bitno delovati preventivno. Ako već znate šta dete uznemirava, gledajte da to preventirate. Npr: nemojte voditi dete u kupovinu kada je gladno, ponesite nešto za šta je dete vezano (igračka), ne zadržavajte se previše, učinite dan zabavnim, nemojte naglo isključivati dete iz igre i slično. Osim toga, zapamtite da je učenje po modelu najvažnije. Nemojte stvari rešavati vikom koja je odraz Vaše nemoći, budite svesni i da dete upija Vaše ponašanje više nego reči koje izgovarate.

Kako da vi ostanete pribrani?

Napadi besa su prolazni i obično nestaju oko 4godine. Mnogi su ih doživeli i preživeli pa ćete i Vi. Ignorišite prekorne poglede drugih, mnogi se još nisu ni našli u toj situaciji, a neki su zaboravili kako to izgleda. Dete nije Vaša kopija, ono ima svoju individualnost, ono tek sazreva, a Vi svojom stabilnošću treba da mu pomognete da izgradi temelje zdrave ličnosti. Dete ima kao i odrasli pravo na loš dan i može da se ispoljava drugačije od Vas.

Šta nikako ne raditi?

    • ne vičite na dete, nema efekta
    • ne smejte im se, omalovažavate njihova osećanja
    • ne rugajte im se, tako usvajaju obrazac ruganja drugoj deci
    • na kažnjavajte ih – mogu potisnuti da pokažu svoja osećanja kasnije u životu
    • ne nudite nagradu da prestanu da besne – tako uče da manipulišu
    • nikad, baš nikad, ne pribegavajte fizičkom kažnjavanju dece. Osim što ne donosi rezultate, primitivno je i ponižavajuće i za Vas i za dete.

Prvi dani u vrtiću

Priredila: Dijana Radojković, Pedagog, sertifikovani edukator za roditelje u oblasti Pozitivne discipline

Temperament kod dece

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

Deca se rađaju sa određenim načinom reagovanja na svet oko sebe, stvari i ljude u njemu. Ovaj tipičan način reagovanja, koji je urođen, naziva se temperament. Kod odraslih jedinki temperament i životno iskustvo su isprepleteni. Temperament se tokom života donekle može oblikovati iskustvom, međutim kod dece mi ga vidimo u svom „najsirovijem“ neobrađenom obliku.

 

 

Temperament se počeo ispitivati tek 1950. godine a prvi ga istražuju Aleksandar Tomas i Stela Čes. Oni su pronašli da postoji 9 pokazatelja temperamenta, tj 9 crta ličnosti koje su urođene i snažno utiču na razvoj deteta, a kasnije i na ponašanje odraslih ljudi.

Tih 9 pokazatelja temperamenta su:

  1. nivo aktivnosti:

aktivna deca: uvek u pokretu, trče, skaču, ne spremaju stvari;

pasivna deca: tiha, mirna, igraju se sama

  1. ritmičnost:

neka deca u isto vreme obavljaju fiziološke potrebe, vole rutinu, bude se uvek u isto vreme;

neka deca nisu ritmična, imaju promenljiv ritam, nemaju rutinu

  1. inicijalna reakcija ili reagovanje na nove situacije:

neka deca su slobodna, odmah prilaze nepoznatim osobama, sve pitaju, vole da se druže;

druga deca izbegavaju nove situacije, ne sklapaju lako prijateljstva, skrivaju se iza roditelja

  1. prilagodljivost:

neka deca se lako prilagođavaju, ljubazna su, vole novine, lako se prilagode na novu rutinu, hranu, mesta;

druga deca ne vole promene, sporo se prilagođavaju, problem adaptacije je veoma stresan

  1. čulna osetljivost:

neka deca su čulno jako osetljiva, smeta im gužva, buka, mirisi, zvuk, taktilno su osetljiva (ne vole gumice, čarapice, etikete na odeći);

druga deca su neosetljiva čulno, ne reaguju na buku, mirise, zvuke

  1. kvalitet raspoloženja:

neka deca su obično srećna, smeju se, uživaju, raspoložena su;

druga deca su često ljuta, plaču „tek onako“, na svet gledaju sa tamne strane, lako se uvrede

  1. intenzitet emocionalne reakcije:

neka deca burno reaguju  na događaje, imaju napade besa, vrište, ujedaju, lupaju vratima, glasno plaču kada su tužna i srećna;

opet, neka deca blago reaguju na stvari koje vole ili ne vole, ne besne, ne vrište i teško je prepoznati kako se osećaju

  1.  perceptivnost pažnje ili skretanje pažnje:

neka deca lako skrenu pažnju, prekidaju igru na svaki ometajući faktor, pažnja im se rasplinjuje, potrebno im je dosta vremena da izvrše svoje zadatke;

drugu decu nije lako omesti, mogu sedeti duže vreme i baviti se nekom aktivnošću, bez obzira na to šta se oko njih dešava

  1. upornost ili odustajanje:

neka deca su veoma uporna, pred očima im je zadat cilj i istrajaće do kraja;

druga deca su manje uporna, lako odustaju, lako se frustriraju, menjaju aktivnost, pažnja im je kraća.

Kada radimo procenu istraživanja temperamenta obično se pokaže da dete ima zastupljenu svaku od ovih crta, ali jedna uvek naročito dominira. Opet, treba voditi računa da nijedna tipologija u psihologiji nije isključiva, pa ni ova, i da ima dosta mešovitih tipova.

Dakle, na osnovu ovih 9 pokazatelja, izdvajaju se 3 tipa dečjeg temperamenta, a to su:

 

  1. oprezna deca, sporo pokretljiva: to su relativno neaktivna deca, nervoznijeg raspoloženja koja teško prihvataju promene. Vremenom, ako dete izlažemo novim stimulansima, dolazi do prihvatanja tih situacija. Detetu treba dati dovoljno vremena da se prilagodi novini;

 

  1. laka ili fleksibilna deca: su generalno smirena, raspoložena, ritmična deca, koja se lako prilagođavaju na promene. Oni se obično ne žale na svoje frustracije i nezadovoljstva. Sa ovom decom treba održavati stalnu komunikaciju da bi se dobile neke informacije i kako bi se ojačali odnosi sa detetom;

 

  1. teška, aktivna, impulsivna deca: to su impulsivna deca, koja nemaju ritam u navikama spavanja i hranjenja, lako se uzbuđuju na čulne stimulacije, napeta su i imaju snažne reakcije i na pozitivne i na negativne događaje. Ovoj deci treba omogućiti svakodnevno pražnjenje energije da bi se smanjila nervoza usled frustracije, dakle što više igre na otvorenom prostoru, fiskulturnoj sali i slično.

 

 

Otprilike 65% dece spada u neku od ovih kategorija od kojih se 40% se smatra lakom i fleksibilnom decom,  10% teškom, aktivnom i impulsivnom, dok 15% čine sporo pokretljiva i oprezna deca. Ostalih 35% su kombinovani tipovi.

Dakle, ukoliko znamo da je temperament urođen, mi ćemo razumeti detetove reakcije na određen način. Npr: ako dete u prodavnici besni i traži da mu kupite igračku, a prijateljičino dete to ne radi, lakše ćemo to prihvatiti ako znamo da se temperament ta dva deteta razlikuje.

Temperament nije opravdanje za neprihvatljivo ponašanje deteta, ali nam daje uvid i priliku da naučimo kako da priđemo problemu. Dete nikako ne treba etiketirati, tipa plačljivko, lenština, ljutko itd jer deca to razumeju i mogu da poveruju da su stvarno takva bez mogućnosti promene. Ovo nije svakako tačno, promena ponašanja deteta je moguća uz rad sa roditeljima. Komunikacija sa detetom je jako važna. Treba uvek objašnjavati postupke, ponavljati objašnjenja, i slušati detetovo mišljenje. Timski rad je bitan, s tim što neke stvari nisu za pregovor, već su stvar odluke roditelja (zdravlje, bezbednost). Važno je da roditelj sazna što više o svom temperamentu, jer su u porodici svi u interakciji. Česti su sukobi temperamenta deteta i roditelja, bitno je da smo svesni da mi kao roditelji možemo kontrolisati svoje ponašanje za razliku od deteta, i prilagoditi svoj temperament i svoje ponašanje u datoj spornoj situaciji. Osim roditeljskog temperamenta u Vašoj kući će se sukobljavati i temperamenti svakog deteta, tako da poznavanje temperamenta, omogućuje da naučite i decu, kako budu rasli da regulišu svoje reakcije.

Temperament se ne može promeniti, ali dobra saradnja sa detetom vremenom će regulisati nepoželjno ponašanje. Osim toga, i sami znate mnoge odrasle ljude koji teško zauzdaju svoj temperament, a mi tako mnogo očekujemo od sasvim male dece.

Vaspitni stilovi u roditeljstvu

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

Roditeljstvo je težak posao koji uključuje zadovoljavanje detetovih potreba poput hrane i fizičke aktivnosti, ali i emocionalnih potreba koji se postiže vaspitanjem.

Vaspitanje deteta podrazumeva toplinu, razumevanje, ljubav, podršku i ohrabrenje koje roditelj pruža detetu. Kada kažemo vaspitni stil, pod tim podrazumevamo relativno trajan obrazac ponašanja roditelja na relaciji roditelj – dete koji se odnosi  na vaspitne postupke putem kojih se ta interakcija uspostavlja i održava.

Vaspitni stil je u direktnoj vezi sa razvojem ličnosti deteta i njegovih potencijala, njegovim osobinama, osećanjima, potrebama i ponašanjem. Dakle, jedna od glavnih funkcija u okviru roditeljske uloge jeste formiranje socijalizovanog, zrelog, zadovoljnog i samostalnog potomka, sposobnog da se na prihvatljiv način suočava sa životnim izazovima.

 

 

Način na koji roditelji nastoje uspostaviti disciplinu svog deteta, mnogo zavisi o njihovom roditeljkom stilu. Postoje 4 vrste roditeljska stila, a to su:

1. autoritarni ili kruti, strogi stil,

2. permisivni ili popustljivi stil,

3. indiferentni ili zanemarujući stil i

4. autoritativni ili demokratski, dosledni stil.

 

1. Autoritarni je vaspitni stil u kojem roditelji postavljaju velika očekivanja i zahteve pred dete, sprovodeći strogi nadzor i kontrolu, pri čemu ne pružaju dovoljno topline i podrške. Roditelji su skloni kažnjavanju u situacijama kada se postavljeno pravilo ne poštuje ili prekrši. Glavni vaspitni cilj je učenje samokontrole i poslušnosti deteta prema autoritetu, a odnos roditelj – dete se temelji na odnosu nadređenosti i podređenosti. Dakle, roditelj traži od deteta vojničku disciplinu, i kroz grubost pokazuje moć, kazne su često prestroge, dok je pokazivanje ljubavi uslovno, ograničeno ili izostaje.

Takva deca su često nesigurna, imaju strah od kritike, često su agresivna ili povučena, imaju nizak prag tolerancije na frustraciju. Često su nepoverljiva, neuspešna u rešavanju problema, stalno brinu kako da udovolje roditelju. Ova deca nemaju prostor za iskazivanje individualnosti i autentičnosti, što tokom puberteta može eskalirati u bes, inat, frustraciju, bunt, laganje, povučenost, apatiju i sl.

2. Permisivni stil ili popustljiv stil podrazumeva emocionalnu toplinu ali i slabu kontrolu. Takvi roditelji su preterano emocionalno osetljivi, pružaju veliku ljubav, podršku i emocionalnu toplinu, ali istovremeno postavljaju male zahteve, imaju slabu kontrolu, bez postavljanja granica nad detetovim ponašanjem. Roditelji se ne doživljavaju kao autoriteti. Dete je prezaštićeno i raste pod staklenim zvonom, dok roditelj često obavlja sve umesto deteta.

Kao posledica kod deteta se javlja egocentričnost, nesigurnost, površnost, nesnalažljivost, impulsivnost, slaba samokontrola, bes ako se trenutno ne ispuni želja.

3. Indiferentni ili zanemarajući stil podrazumeva slabu kontrolu i emocionalnu hladnoću roditelja. Roditelji postavljaju male zahteve pred decu, nemaju kontrolu  nad detetom i njegovim ponašanjem, detetu se ne postavljaju granice. To su nezainteresovani roditelji, zaokupljeni sami sobom. Retko iskazuju roditeljsku ljubav. Odnos roditelj – dete je površan i isključivo se svodi na pružanje materijalnih uslova detetu, dok se emotivni odnos zanemaruje.

Ovaj vaspitni stil je pogodno tlo za razvijanje poremećaja u ponašanju i delinkvenciju. Takva deca su često neposlušna, neprijateljska, niskog samopoštovanja, promenljivog raspoloženja i slabe samokontrole.

4. Poslednji i najbolji vaspitni stil je autoritativni ili demoktratski. To je dosledan stil koji kombinuje čvrstu roditeljsku kontrolu i emocionalnu toplinu. Roditelji postavljaju zahteve i očekivanja koja su primerena uzrastu deteta, imaju čvrstu kontrolu nad detetovim nepoželjnim obrascima ponašanja, uz ljubav, podršku, poštovanje i emocionalnu toplinu. To su roditelji koji podstiču detetova interesovanja, kreativnost, samouverenost i nezavisnost emocija. Vode računa o detetovim osećanjima. Mišljenje deteta se uvažava, dopušta se fleksibilnost i saradnja u rešavanju životnih situacija. Ovaj roditelj pruža veliku ljubav ali zahteva i disciplinu.

 Na taj način dete izgrađuje osećanje lične vrednosti i pozitivnu sliku o sebi. Insistirajući  na disciplini, koja u ovom stilu znači da roditelj od deteta zahteva da nauči šta ne sme da radi i šta mora da radi, roditelj pomaže detetu da razvije samodisciplinu. Ovakva deca su samopouzdana, sigurna u sebe, imaju potrebu za postignućima, visok nivo samokontrole, odgovorna su, srećna, i socio – emocionalno zrela.

Navedeni vaspitni stilovi se u praksi neće često sresti u takvom doslovnom obliku, već je najčešće prisutna kombinacija njihovih karakteristika. Takođe, česta pojava je i to da jedan roditelj primenjuje jedan vaspistni stil a drugi roditelj drugi.

U svakom slučaju, vaspitanje je dinamičan proces koji zavisi od brojnih faktora, a to su crte ličnosti i deteta i svih članova porodice, doslednosti i ciljeva vaspitanja, socioekonomskog statusa i slično. Međutim, nikada ne treba zanemarti značaj ljubavi, sigurnosti, podrške, razumevanja, discipline, poštovanja pravila i postavljenih granica na putu ka razvoju zrele i socijalizovane ličnosti.

Kako osnažiti dete prilikom tranzicije iz predškolske ustanove u školu?

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

Period tranzicije, prelaska deteta iz predškolske ustanoveu školu reflektuje se ne samo na detetovo funkcionisanje, već i na opšte porodično funkcionisanje.

Tranzicija iz PU u školu proširuje okvire porodičnog i roditeljskog funkcionisanja i otvara nove perspektive u odnosu roditelj-dete.

Podržavajuće roditeljstvo, stimulativna sredina, predstavlja jedan od ključnih predikatora uspešne tranzicije u školu.

Uspešna tranzicija podrazumeva i pripremu porodice za proces tranzicije, tj. pružanje podrške porodici radi osnaživanja njenog funkcionisanja u ovom periodu.

Ovaj proces zahteva pojačano koordinisanje i aktiviranje porodične, predškolske i školske sredine.

 

 

Prelaz iz predškolske ustanove u školu zahteva od deteta nošenje sa snažnim emocijama i sticanje novih veština za učenje.

Isto važi i za roditelje koji se moraju suočiti sa izmenjenim oblikom svog autoriteta, naime sklapaju nove odnose sa nastavnim i vannastavnim osobljem u školi, informišu se šta se od njih očekuje i kako mogu da pomognu svojoj deci i aktivno učestvuju u zajednici.

Kvalitet porodičnog okruženja ima direktnu vezu sa školskim postignućem dece ali i sa potencijalnim problemima prilikom adaptacije na nove uslove i okolnosti.

Dakle, značaj ranog iskustva koje dete stiče u okviru svoje porodice, iskustvo u socio-emocionalnom razvoju deteta predstavlja jednu od ključnih dimenzija spremnosti deteta za školu, kao i osnaživanje deteta za prelaz iz jednog u drugo okruženje.

Emocionalna stabilnost deteta, pozitivni stavovi i sposobnost emocionalnog komuniciranja predstavljaju osnovni temelj za učenje, te da sigurno i srećno dete učestvuje i sarađuje u različitim aktivnostima.

Osetljivost roditelja na detetove potrebe predstavlja bitnu komponentu u osnaživanju deteta pri tranziciji kao i razvoju socio-emocionalnih veština pri ulasku u novi sistem.

Kvalitetni porodični odnosi takođe igraju bitnu ulogu u osnaživanju deteta, priroda podrške koju roditelji pružaju detetu, tj. sposobnost roditelja da adekvatno odgovorena socio-emocionalne potrebe dece.

Osim toga vrlo bitne su rutine i rituali kao deo porodičnog života.Preporučuje se redovno jelo i spavanje ali i prilagođavanje dečije rutine u porodici u skladu sa školskim sistemom.

Umesto naglih promena roditelji bi trebalo da postepeno prilagođavaju dete promenama koje ih očekuju.

Dete će najbolje biti osnaženo ako između porodice i institucije ne postoji konflikt jer on dovodi do diskontinuiteta u uticajima, a ti nesporazumi najviše pogađaju samu decu.

Zadatak predškolske ustanove je kontinuirano osnaživanje porodičnog sistema i jačanje roditeljskih kompetencija, što vodi ka njihovom efikasnijem angažovanju u periodu tranzicije deteta u školu.

Kada su deca u pitanju predškolska ustanova predstavlja posle porodice ozbiljnu kariku u osnaživanju deteta za odlazak i prelazak u školu.

 

Pored razvojnih programa koji pripremaju decu za tranzicijue predškolska ustanova treba da obezbedi takvu sredinu gde će se dete osećati sigurno, bezbedno, prepoznato, stimulisano, gde će biti poštovano, prihvaćeno… i gde će se osećati srećno.

 

 

To su najbolji preduslovi za osnaživanje deteta, jer jedino emotivno stabilno, psihički i duhovno opušteno dete može da uživa u aktivnostima koje mu nudi vrtić.

Vaspitač posle porodice ima vrlo značajnu ulogu u osnaživanju deteta za tranziciju. Prihvatanje deteta sa svim njegovim osobenostima, poštovanje deteta sa svim njegovim specifičnostima, sposobnostima, potencijalima, jakim i slabim stranama predstavlja značajan preduslov da se dete u grupi oseća ravnopravnim članom, sposobnim za izvršenje određenih zadataka.

Kada je u pitanju priprema dece za tranziciju pokazalo se da roditelji više izdvajaju akademske veštine i znanja, dok profesionalci veći akcenat stavljaju na opšte sposobnosti, socio-emocionalnu stabilnost i razvijenu motoriku, koja uslovljava opismenjavanje.

Da bi se ovo prevazišlo sve više se teži kreiranju partnerskog odnosa na relaciji porodica – škola, i to na način aktivnog uključivanja porodice u tranzicione aktivnosti.

Kako ćemo dete najbolje osnažiti za tranziciju prema školi? Dobra priprema dece za školu je jedan od preduslova osnaženog deteta za tranziciju.

Šta podrazumeva dobru pripremu deteta za školu?

Dete ovog uzrasta treba pravilno da izgovara glasove, da govori jasno, glasno i razgovetno, da ima dovoljno dobar rečnik, da ume dobro da se sporazumeva sa drugima, da ume druge da sluša.

Dete treba da bude samostalno jer se tako stvara poverenje u samog sebe i pozitivna slika o sebi.

Dete treba da ima motornu spretnost ruke, da izvodi operacije klasifikacije, tj.klasifikuje predmete po obliku, boji i veličini.

Treba da ima jasan niz do broja 10. Npr. šta je ispred broja 5, šta je iza broja 7, koji broj se nalazi između brojeva 4 i 6…

Dete treba da ima dobru koordinaciju finih pokreta prstiju, ruke i oka, da crta figuru čoveka sa glavom, telom, rukama i nogama uz prikazivanje svih detalja poput obrva, trepavica, prstića…

Treba da je sposobno da kopira kombinaciju linija koju prvi put vidi, da je sposobno zadržati pažnju nekih 30 minuta na određenoj aktivnosti ili predmetu.

U ovom uzrastu dete je sposobno da uočava različitosti i sličnosti predmeta i pojava.

Dete bi trebalo da može da se stavi u položaj druge osobe i da svet posmatra iz njegovog ugla.

Osim toga dete treba da je spremno na odvajanje od roditelja na duže vreme, da uspostavlja različite odnose, ima različita očekivanja od roditelja i drugih.

Dakle, osnaživanje deteta za prelaz iz predškolske ustanove u školu je zajednički zadatak predškolske ustanove i porodice. Naš zadatak je da pratimo psihofizički razvoj deteta, podstičemo ga i usmeravamo, ali nikako da vršimo pritisak na dete i insistiramo da radi nešto što mu je teško, što ne može, za šta još nije sazrelo.

Za kraj ne zaboravite, ŠTO STE VIŠE ULOŽILI U SVOJE DETE DO POLASKA U ŠKOLU, ŠTO STE SE VIŠE DRUŽILI I IGRALI SA NJIM, RAZVIJALI KOD NJEGA POZITIVNE OSOBINE PONAŠANJA, ŠTO STE GA VIŠE PODSTICALI, PODRŽAVALI U STICANJU ZNANJA, OKRUŽIVALI GA PAŽNJOM I LJUBAVLJU, IZGRAĐIVALI MEĐUSOBNO POVERENJE I IMALI DOVOLJNO STRPLJENJA I RAZUMEVANJA, VI STE VIŠE DOPRINOSILI NJEGOVOM SAZREVANJU, STICANJU SIGURNOSTI I SAMOPOUZDANJA. NA TAJ NAČIN STVARALI STE I USLOVE DA DETE POLAZAK U ŠKOLU, KOJI PREDSTAVLJA VELIKU ŽIVOTNU PROMENU, DOŽIVI BEZ TEŠKOĆA I TRAUMA.

Kako vaspitavati decu koja će nas poštovati?

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

Mi kao roditelji imamo želju da nas naša deca poštuju. Osim toga decu želimo naučiti da poštuju i ostale odrasle osobe, učitelje, bake i deke, i sve za koje smatramo da zaslužuju njihovo poštovanje.

Poštovanje svakako nije nešto na šta mi kao roditelji automatski imamo pravo, na to pravo moramo se dobro potruditi i zaslužiti ga.

Decu ne možemo naučiti da poštuju druge osobe, to nije učenje vožnje bicikla, jedini način kako ćemo to postići je sopstveni primer, dakle modelom kako poštovati i zašto je to važno.

Mi kao roditelji predstavljamo autoritet svojoj deci. Naš zadatak je da deci osiguramo siguran dom, pružimo osnovne uslove za život i rast, kako u fizičkom, tako i u emocionalnom smislu.

Jedan od osnovnih zadataka roditelja je i poštovati sopstvenu decu kao samostalna bića koja su nam ravnopravna, a ne bića manje vrednosti samo zato što su mlađi od nas ili imaju manje životnog iskustva.

Ipak, poštovati dete ne znači pustiti im da rade sve kako su zamislili, i ne vaspitavati ih.

Roditeljstvo ne znači ne-vaspitanje dece, već postavljanje jasnih granica.

Vrlo je važno prepoznati razliku između popuštanja i poštovanja.

Kako onda vaspitavati decu koja će nas poštovati?

Primer – to je jedino ispravno jer samo primerom možemo svoju decu naučiti kako da se prema ljudima odnose sa poštovanjem. Evo nekoliko situacija u kojima deci moramo pokazati poštovanje da bi oni naučili i sami pokazali isti obrazac ponašanja:

1. Poštujte njihovo dostojanstvo, izbegavajte ponižavanje svoje dece i nikako ne pričajte negativno o njima, posebno u situacijama kada vas mogu čuti. DECA SU MALI LJUDI! Oni nas čuju kada pričamo o njima, ono što je nama zabavno za njih može da bude šok zbog kojeg će se stideti i osećati loše. Ovo može izazvati stres i razočarenje u vas kao roditelja.

2. Nemojte decu nikada ismejavati. Umesto ismejavanja, uzmite ih u krilo i utešite ih. Ugrizite se za usnu, brojte do deset, ali nikada nemojte ismejavati svoju decu. Njihovo dostojanstvo je toga vredno. Kada vi sami napravite nešto smešno, pokušajte se smejati sami sebi i onom što ste napravili. Kako vaše dete raste biće mu korisno videti kako svi grešimo i kako je u redu smejati se sam sebi ponekad. Na taj način pokazujemo deci da smo svi mi samo ljudi koji često greše i kako je to sasvim prihvatljivo.

 

3. Slušajte ih dok pričaju. Nije poželjno ne slušati dete dok priča. Deca obično u ovim situacijama budu tužna, razočarana i ljuta. Iako nam se ono što govore ne čini kao važan podatak, zapamtite da je njima to izuzetno bitno. Osim toga pretvarati se da ih slušamo a u isto vreme koristimo telefon nije ni malo zabavno za njih – što samo pokazuje da ih ne poštujemo dovoljno.

OSTAVITE SVE ŠTO RADITE I POSLUŠAJTE SVOJE DETE!

Pratite njegovu neverbalnu komunikaciju, gledajte ga u oči i slušajte šta govori. Pitajte dete važna pitanja iz kojih se vidi da razumete šta vam se priča.

Slušajte ih pažljivo dok su mali jer će kasnije sa vama deliti i jako važne stvari.

4. Poštujte njihove emocije. Prihvatite njihove osećaje. Mlađa deca imaju problem definisati svoje emocije. Kod male dece ponašati se skladno opšte prihvaćenim društvenim normama može biti veliki teret za njih, a nove emocije je teško shvatiti. Pronađite pravu reč za emociju koju vaše dete oseća i definišite je. Recite: „Vidim da se osećaš tužno, sretno, zadovoljno, ljuto, dosadno…“.

Ovakav odnos će vam pomoći da razvijete međusobno poštovanje, da postanete osoba od poverenja svom detetu.

5. Poštujte njihovu individualnost.

Vaše dete je jedinstveno. Nikad ga ne upoređujte sa drugima jer to vodi ka nesigurnosti u sopstvene snage.

Nemojte nikad svoje dete nazivati pogrdnim nadimcima, na taj način se rugamo njihovom karakteru. Svako dete ima i dobre i loše strane, ali je svako dete posebno na svoj način. Deca koja su svesna svojih prednosti i koja rade na svojim nedostacima, sami se motivišu u izazovima. Oni će životu pristupati sa pozitivnim stavom.

Zato živimo poštovanje svakog dana u svojoj porodici. Poštujmo svoju decu, njihovo telo, emocije, ideje, potrebe. I kako rastu mi ćemo biti ti koji će ubirati plodove ovakvog pristupa vaspitanju.

Zbog čega je važna samostalnost kod dece?

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

 Cilj svake porodice treba da bude formiranje emocionalno zrele ličnosti, a u tome samostalnost igra veliku ulogu.

 

 

Samostalnost je nužna karakteristika kasnije jedne zrele ličnosti koja se poštuje u društvu.

Samostalnost nije nešto sa čime dolazimo na svet, već nešto što dete treba da usvoji, a uloga roditelja je da mu u tome pomogne.

Samostalnost se ogleda u različitim praktičnim stvarima. Detetova sposobnost da se samo hrani, oblači, kupa, da se slobodno kreće, kupuje, zabavlja…

Samostalnost je jedna od pozitivnih karakternih osobina. Da li će dete naučiti da bude samostalno zavisi u kakvoj je porodici rođeno, kakvi su roditelji kao primer detetu, kakva je sredina koja okružuje dete i kakva je aktivnost deteta.

Samostalnost kod deteta ne znači da prepuštate dete sebi, već samostalnost razvija radne obaveze u životu deteta, sopstveno mišljenje i igru.

Takvo dete nije povodljivo, kolebljivo, ne pada lako pod tuđi uticaj.

 

 

Bitno je da roditelji NE RADE UMESTO DECE ONO ŠTO DECA MOGU SAMA. Na taj način dete uči da bude aktivno za svoje dobro, a ne da očekuje da drugi ljudi, ili drugo okruženje, rešava problem koji ima. Kasnije kada odraste to će biti čovek koji aktivno radi na sopstvenoj dobrobiti.

Radeći umesto dece uskraćuje im se da nešto nauče, razviju, uskraćeno im je vežbanje iz kojeg jedino mogu da savladaju ono što im je potrebno za kasniji život.

Usmeravanje deteta na aktivnost i promenu svog stanja kroz sopstveno angažovanje ima veliku vrednost.

Naglasila bih da su i vreme i okolnosti uticale na to da su roditelji postali nesigurniji, pa nisu uvek spremni da detetu dozvole odgovarajući stepen nezavisnosti.

Vrlo često roditelji guše dete preteranom brigom, sklanjaju ga od problema, pa čak obavljaju aktivnosti (koje zahtevaju određenu veštinu) umesto njega.

Sve ovo može da ima brojne posledice po dete. Jedna od najznačajnijih je da se nesamostalnost stečena u ranom detinjstvu kasnije veoma teško ispravlja.

Ako detetu sada ne dozvolite da uči iz svojih pokušaja i grešaka ,kao i da raste i razvija se svojim tempom, ono neće uspeti da se osamostali u kasnijem uzrastu.

Roditelji vrlo često veruju da dete mnogo toga ne može da obavlja samostalno. Već u predškolskom periodu dete treba da ima određene obaveze, kao što je nameštanje kreveta, pospremanje igračaka i sobe, postavljanje stola, slaganje veša…

Samostalnost je ono što gradi SAMOPOŠTOVANJE KOD DECE, ali u isto vreme i podstiče kognitivne funkcije i sposobnosti koje su važne za izgradnju deteta kao ličnosti.

 

 

Bitno je da dete podržavamo da bude što slobodnije u učenju, jer dete sa recimo 5 godina itekako je sposobno da samo vezuje pertlu, koristi razne alate za rad, obavlja higijenu i sl. Vaše uverenje da će im to biti teško, da ima vremena da to nauči, zapravo ga čini nesamostalnim.

Učenje malog deteta svakodnevnim veštinama zahteva od roditelja dosta vremena, strpljenja, ponavljanja istih radnji… Zato roditelji nesvesno pribegavaju lakšem načinu tj. urade nešto umesto deteta.

Pružanje podrške pri neuspešnim radnjama deteta, kod deteta izaziva veću motivaciju za ponovni pokušaj. Razvoj deteta je nezaustavljiv proces i mnoge veštine koje danas ne može da uradi sigurno će uspeti za mesec, dva ili više. Na Vama je da ga uvek PODRŽAVATE, PODUPIRETE, PREDLAŽETE, MOTIVIŠETE…

Većina dece uči putem pokušaja i pogrešaka. Često dete do pravog načina dođe samostalno.

Zbog svega gore navedenog pokušajte da pomognete detetu da postane samopouzdano, sigurno i nezavisno, jer ste Vi prva i osnovna karika u razvijanju zdrave, samostalne, sigurne, srećne, odgovorne, uporne, vredne… i prepoznate osobe, kojoj je rana stimulacija, rana nezavisnost veoma bitna u razvoju njegove ličnosti koja je puna potencijala i veština.

Adaptacija – prilagođavanje deteta na vrtić

Priredila: Tatjana Ogrizović Malešević, Pedagog – master u PU „Radosno detinjstvo“

 Polazak u vrtić i za dete i za roditelje predstavlja veliku promenu u životu. Dete dolazi iz porodice u kojoj se oseća sigurno, zaštićeno, bezbrižno, u sredinu koja mu je potpuno strana, među nepoznate osobe.

Često je ovo traumatična situacija i za dete i za roditelje jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji.

Dolaskom deteta u vaspitnu grupu menja se njegov dotadašnji način življenja, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato.

Najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i izražava svoju tugu zbog razdvajanja. Strah od odvajanja dominira, a osećanje napuštenosti ih preplavljuje. Manifestacije mogu da budu veoma burne i dugotrajne.

Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena jer je vezanost za porodicu na ranom uzrastu razvojno uslovljena.

 

Proces adaptacije je individualan i uslovljen brojnim činiocima. Tok prilagođavanja zavisi od detetovih osobina, od njegovog uzrasta, zdravstvenog stanja, porodične atmosfere.

Postoje tri osnovna tipa adaptacije: laka, srednje teška i teška adaptacija.

Laka adaptacija predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja su uspostavila sigurnu i stabilnu emocionalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece reakcije i promene u ponašanju prolaze u roku do mesec dana boravka u kolektivu, dete se brzo navikava i raduje dolasku u vrtić.

Srednje tešku adaptaciju imaju deca čije se promene u ponašanju produžuju više od mesec dana od dana polaska u vrtić/jasle tokom kojih dete uporno odbija dolazak u vrtić.

Teška adaptacija se obično vrlo teško sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koje se mogu sresti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju pri dolasku u kolektiv koji traju i po nekoliko meseci. Kod ove dece je prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su: česta izostajanja iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni uslovi, negativan stav roditelja prema kolektivu…

Najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema. Neka deca su sklona reakcijama na fiziološkom planu:

    • odbijanje hrane
    • odbijanje spavanja
    • česte prehlade itd.

Druga deca imaju reakcije u ponašanju:

    • plač
    • agresivno ponašanje.

Jedna od mogućih reakcija koja se sreće u slučajevima teže adaptacije je tzv regresija tj. kod deteta se pojavljuju oblici ponašanja karakteristični za neku od prethodnih faza u razvoju. U ponašanju to je:

    • sisanje prsta
    • mokrenje u krevet
    • tepanje
    • traženje dude ili pelene.

Sva ta ponašanja su uobičajena u periodu adaptacije. Ona će postepeno slabiti i nestajati brzinom kojom se dete prilagođava novoj sredini i uspostavlja čvrste emocionalne odnose sa vaspitačem i drugom decom.

Polazak deteta u vrtić predstavlja i veliki stres za roditelje. Od roditelja se očekuje da modifikuju svoje uloge, vreme, i da zajednički vaspitavaju dete sa vaspitačem. Roditelji su pred novim izazovom, uplašeni i zbunjeni poput svog deteta. Ovaj pojačani stres roditelja često se odražava i na dete u procesu adaptacije, što rezultira poteškoćama u njegovom prilagođavanju na vaspitnu grupu.

Sa druge strane, sve ono što se dešava sa detetom u procesu adaptacije direktno utiče na roditelje i pojavu stresa.

Kako roditelji imaju najveći potencijal da utiču na kvalitet i brzinu adaptacije dece na vrtić upravo u njima leži snaga da se izgradnjom pozitivnih stavova i ispravnih očekivanja od adaptacije ova razvojna faza njihove dece prebrodi na najbezbolniji i najkonstruktivniji način. Detetu treba pričati pozitivno o vrtiću, da je to mesto igre i zabave gde borave i druga deca, gde će se družiti sa vršnjacima i vaspitačima koje će se brinuti o njemu itd. Što se kod dece stvore pozitivnija očekivanja, veća je šansa da će im ta očekivanja oblikovati i sam doživljaj vrtića.

Uključivanje roditelja posebno je značajno tokom adaptacionog perioda, kada se roditeljima pruža mogućnost boravka sa decom u sobi vaspitne grupe. Na taj način i roditelji se upoznaju sa životom i radom predškolske ustanove. Na taj način ostvaruje se kontinuitet između porodičnog i institucionalnog vaspitanja.

Predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“ već godinama unazad organizuje adaptaciju dece uz prisustvo roditelja. Vaspitači već u junu zajedno sa stručnim saradnicima organizuju roditeljske sastanke kako bi upoznali porodicu sa procesom sukcesivnog (postepenog) prilagođavanja dece na ustanovu. Deca su u septembru podeljena po grupama i zajedno sa roditeljima borave u sobama nekoliko dana, kraći vremenski period. Period boravka dece postepeno se produžava, da bi već treće nedelje deca za koju se proceni da su spremna ostajala na spavanju. Svako dete ima pravo na adaptaciju onoliko dugo koliko je detetu potrebno. Obično druga nedelja adaptacije bude najteža jer deca na kraće vreme ostaju bez roditelja. U trećoj nedelji deca ostaju na spavanju tako da i ta nedelja predstavlja za dete i roditelja veliki stres. Ako vaspitač i stručni saradnik procene da detetu treba još vremena za prilagođavanje, svakako da će roditeljima to biti predočeno, a u dogovoru sa njima, detetu će proces adaptacije biti produžen.

Mlađe vaspitne grupe adaptiraju se uz prisustvo roditelja 3 – 4 dana, sukcesivno, kako bi im se olakšala tranzicija iz jaslenih u vaspitnu grupu i upoznavanje sa vaspitačem i novim prostorom.

Kada je u pitanju ova radna godina, zvog svoje specifičnosti (Kovid 19), osim manjih izmena u pogledu odvijanja adaptacije dece koja se po prvi put odvajaju od roditelja, mere koje su na snazi još od maja, nastaviće da se primenjuju i u novoj radnoj godini.

Mališani koji po prvi put kreću u vrtić, moraju da imaju potvrdu od pedijatra da je dete zdravo i uredno vakcinisano, a preporuka je da pre polaska u vrtić izmere temperaturu sebi i detetu.

Mlađe jaslene grupe imaju adaptaciju uz prisustvo roditelja. Deca i roditelji su podeljeni na manje grupe (najviše 5 dece i 5 roditelja) u različitim vremenskim intervalima. Adaptacija se realizuje ili u sobama ili na dvorištu vrtića. Većih promena na uobičajenu adaptaciju nema. Deca prvu nedelju po grupama provode sa roditeljima kraći vremenski period. Drugu nedelju deca u manjim grupama (po 5) provode bez prisustva roditelja kraći vremenski period. Treću nedelju ostaju na spavanju.

Deca starije jaslene grupe i mlađe vaspitne grupe ove radne godine nemaju adaptaciju koja je prethodnih godina bila obavezna.

Ono što bih naglasila roditeljima je:

    • Negodovanje deteta je očekivano i normalno
    • Ne odlazite bez pozdrava ili u žurbi, ali se i ne zadržavajte previše u vrtiću
    • Dolazite po dete u dogovoreno vreme
    • Dajte detetu dovoljno vremena da savlada bol zbog „odvajanja“
    • Provodite više vremena sa detetom kod kuće u aktivnostima koje mu prijaju
    • Budite pozitivno motivisani, jer ako postoji Vaš negativan stav prema vrtiću, to se prenosi i na dete.

Ukoliko se, pored svih napora da razumete i podržite dete, njegova patnja ne smanjuje, a to traje duže od mesec dana – ne oklevajte, potražite pomoć stručnjaka.

Krug briga

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Brige su sastavni deo života. Neke brige su zaista velike. Nekada brinemo zbog stvari koje se van našeg kruga uticaja. U takvim situacijama se osećamo anksiozno, iscrpljuju nas razmišljanja a ne možemo ništa da uradimo. Nekad imamo uverenja da je briga odraz odgovornosti. Da ako ne brinemo nismo dovoljno odgovorni. Da ne volimo dovoljno. Da nismo osetljivi. Emotivni. Zreli. Odrasli.

Ova uverenja podstiču da opravdamo stalnu zabrinutost i da nalazimo opravdanja. Često ljubav izjednačavamo sa brigom. Volim, znači brinem .

Da li su Vam neke od ovih rečenica poznate?

„Videćeš kad postaneš mama, šta su brige“, „ Razboleću se od brige za vas, deco“, „Ako ne brineš, znači da te je baš briga“, „Ti nemaš ni brige ni pameti!“, „Mala deca, mala briga – velika deca, velika briga“, „Ako očekuješ najgore, nikad nećeš biti razočaran“, „Nesreća nikad ne dolazi sama“, i slične.

Ovakva uverenja pozivaju na stalnu zabrinutost i time dokazujete da ste odgovorni, zreli, da ste ušli u svet odraslih.

Takođe je činjenica da je zabrinutost mučenje i uzrok je osećanja straha, stida, depresije. Uzrok je i glavobolje, visokog krvnog pritiska ili migrena.

S obzirom da je briga nešto što niko od nas ne može izbeći, možemo pokušati da olakšamo sebi, da razvijemo neki konstruktivan način za rešavanje problema.

Tehnika koja je izuzetno jednostavna i praktična jeste krug briga ili krug uticaja.

Uzmite papir i zapišite sve brige koje vas muče.

Potom nacrtajte dva koncentična kruga.

U prvom krugu napišite sve one brige i probleme čije rešavanje zavisi u potpunosti od Vas. To je krug direktnog uticaja. Vaše lične odgovornosti. Pozicija iz koje najviše možete da uradite.

U drugi krug upišite probleme koje delimično zavise od Vas krug indirektnog uticaja. Sve ono što bi mogli da rešite uz nečiju pomoć, podršku. Nekad rešavanje određenog problema nije moguće ovog trenutka, ali može da sačeka neki drugi,pogodniji momenat.

I van krugova napišite sve one brige koje su potpuno van Vašeg uticaja, van Vaše moći.

Mnoge brige iz ove kategorije proizilaze iz želje da menjamo druge ljude. Ukoliko procenite da neke od Vaših briga proističu iz ove želje, pokušajte da osvestite tri stvari:

1. Vi niste odgovorni za osećanja drugih ljudi.

Vi ne možete da naterate druge ljude da osećaju. Ljudi ne biraju emocije direktno, biraju način na koji će shvatiti neki događaj i kako će ga vrednovati.

 

2. Vi niste odgovorni za misli drugih ljudi.

Svaki čovek je odgovoran isključivo za svoje misli, i ne možete druge ljude naterati da misle ono što Vi želite da oni misle.

3. Vi niste odgovorni za ponašanje drugih ljudi.

Jedino dok su deca mala, roditelji donekle imaju kontrolu nad svojom decom. Kako deca odrastaju i kontrola je sve manja. Ne možete kontrolistati ponašanje drugih ljudi.

Veliki broj briga iz ove kategorije je u vezi sa problemima u društvu na koje nemamo uticaj, zabrinuti smo zbog politike, problema u svetu. Nekih prirodnih fenomena. U većini ovakvih slučajeva Vaša zabrinutost je beskorisna.

Podsetite sebe da ste odgovorni za svoja osećanja, svoje misli, svoje postupke i sebe.

Zabrinuti možemo biti za sebe, za druge ili za svet. Brige mogu biti velike, vrlo racionalne i besmislene. Možda smo u životu naučili da naše probleme drugi rešavaju, ili da odraslo doba znači stalnu zabrinutost.

Bilo kako bilo, osvestite te stvari. Preuzmite ličnu odgovornost. Tražite i razvijajte mehanizme da konstruktivno rešavate probleme. Kroz to učite, rastite, osnažujte se. Dajte sebi dozvolu da nešto i nije u Vašoj moći, da Vam neko drugo bude od pomoći. Ali, dozvolite sebi da ne nosite sve brige ovog sveta na svojim leđima. Ukoliko procenite da nešto nije u Vašoj moći, naučite da se rasteretite.

Pobrinite se za sebe. To je Vaša odgovornost.

Život posle korone

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“
Panta rei. Sve teče.

Ne možemo dva puta ući u istu reku.
Činjenica je da se nakon svega nećemo vratiti u isti svet iz kojeg

smo otišli u vanredno stanje i izolaciju. Ili možda hoćemo?
Kao zaljubljenik u nauku o društvu odlučila sam da studiram sociologiju. Nakon završenog fakulteta poslovi su me udaljili od te nauke i zaboravila sam neke stvari koje sam učila. Pre neki dan me je jedna koleginica podsetila na ciklične teorije društva. Ukratko, na svakih 600-1000 godina ekološka katastrofa bude okidač za promenu težišta moći i vrednosti. To bi značilo krah Zapadnog carstva i globalna orijentacija na Istok.
Ova ideja mi je promenila tok misli.
Ovih dana slušam razne priče. Ljudi reaguju na različite načine. Dok su neki u strahu i strogo se pridrzavaju svih propisanih mera, drugi smatraju da mediji celu situaciju prikazuju dramatičnijom nego što zaista jeste, dok neki veruju u teoriju zavere.
Šta je istina? Šta je ispravno raditi? Ne znam da li ima neko ko je spreman da stavi ruku u vatru šta je prava istina.
Neke promene su nesumnjive. Sigurno je da će se osetiti promena u ekonomiji. Turizmu. Govori se da će padati cene nekretnina. Da će ljudi više kupovati placeve i praviti kuće na periferiji.

Da ćemo biti obazriviji kad su u pitanju lični kontakti. Kao narodu nam je blisko da se pri svakom pozdravu grlimo i ljubimo. Da li ćemo i dalje nastaviti sa tim ritualima ili ćemo držati distancu?

Obrazovni sistem je pokazao da se edukacije mogu organizovati i na daljinu. Većina poslova je organizovana da se radi od kuće. Ljudi su se brzo organizovali i održavaju se vebinari, skajp sastanci.
Neke profesije su postale vidljivije, cenjenije. Angažovanje radnih ljudi je postalo vidljivije. Po prvi put smo čuli za neke velike ljude, heroje našeg vremena, za čija dela i žrtve nismo znali. Nažalost, za neke smo saznali kasno.

Na mikro nivou, porodice su se organizovale, mesile hleb, prilagodili se i svaka za sebe našla neki svoj autentičan način da funkioniše. Žene su same sređivale sebe, farbale se, sređivale nokte, stavljale viklere, šišale muževe i decu. Smišljali igre, pravili poligone.
U svima nama tinja pitanje „Šta dalje?“
Šta će sve ovo značiti u budućnosti. Otvaraju se neka nova pitanja kao što je vakcinacija, i da će to uslovljavati neka angažovanja. Više niko nije siguran šta je ispravno uraditi. Priča se da nas na jesen čeka novi talas epidemije, da će se u budućnosti ovakve stvari dešavati.
Bilo kako bilo, da nam je neko na samo par dana pre proglašenja vanrednog stanja pričao u kakvoj ćemo se situaciji naći, ne bismo verovali. Svi smo osetili nemoć, strah, brigu za bližnje. Kao u ratu. A ovaj neprijatelj je nevidljiv. Da li virus ili teorija zavere, ali nevidljiv je.
Na neke promene ne možemo uticati. Promene u svetu, promene u društvu, na njih ne možemo uticati i moraćemo se prilagoditi.
Šta ćete Vi poneti kao lični utisak nakon svega ovoga? Koja je Vaša lekcija?
Neke svakodnevne stvari, koje u nekim danima nismo ni primećivali, sada su postale radost. Izlazak napolje, šetnja, vazduh, parče plavog neba, cvrkut ptica. Sloboda da možemo izaći napolje kad poželimo. Zagrliti bližnje. Poljubiti ih.
Kažu bolestan čovek ima samo jedno želju, a zdrav bezbroj. Koliko god verovali da ćemo neke stvari drugačije raditi, kad ozdravimo, vremenom zaboravljamo kroz šta smo prošli i nastavljamo isto.
Sunce je novo svakog novog dana.
Šta ćeš Ti uraditi?

Kakav odnos želim da imam sa svojom decom

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Nekad zamišljam svoju decu kao odrasle ljude. Razmišljam koje osobine bih volela da imaju.
Kad izlistam sve ono što je valjda želja svake majke,da joj deca budu zdrava, dobri ljudi, srećna. Promišljam dalje.
Volela bih da budu zadovoljni. Da umeju da se pobrinu za sebe. Da budu vredni. Samostalni.
Vreme brzo prolazi. Znam da se neće jedno jutro probuditi kao takvi. To je proces. Na tome se radi.
A tu na scenu stupamo mi, roditelji.

 

 

Krucijalno pitanje je: Da li ja svaki dan radim na tome da oni sutra postanu takvi ljudi?
Ako želim da budu zadovoljni, da li ih podstičem da upoznaju sebe, svoje emocije, da se izbore sa njima. Da li ja mogu da podnesem da ih ponekad gledam tužne i anksiozne, znajući da je to za njihovo dobro. Da je to proces koji moraju da prođu. Lekcija koju moraju da nauče.
Sa svojim prvim detetom shvatila sam jednu važnu stvar. Da ja kao roditelj, nekad moram biti i dželat svom detetu. Zvuči surovo, ali tako je.
Morala sam sebe da očvrsnem, razradim, ohrabrim, da bi njoj bila dobra mama.
Postavila sam sebi pitanje kakav odnos želim da imam sa svojom decom.
To je najvažnije. Odnos, odnos i odnos!
Želim da to bude odnos poverenja. Iskrenosti. Uvažavanja. Podrške. Stabilnosti.

 

I opet krucijalno pitanje. Da li svaki dan radim na tome da naš odnos bude takav?
Da, nećemo se jedno jutro probuditi i imati takav odnos.
Sve je u međusobnim odnosima, ukoliko su oni dobri, pola problema je rešeno.

Decu je lako kontrolisati, strah je veoma moćno oružje. Problem je u tome što deca odrastaju i na kraju vas se ne plaše. Ako vam je strah jedini autoritet, kad deca porastu verovatno ćete izgubiti kontrolu.
Celokupna disciplina svodi se na odnos.
I zato, upoznajte sebe. Upoznajte svoje dete. Radite na Vašem odnosu. Ličnom. Autentičnom. Kad dobijete neki savet, pročitate sjajnu knjigu o roditeljstvu, poslušate reč stručnjaka, sve to prilagodite Vama. Vašoj porodici. Vašoj deci.
Vi ste ekspert za Vaš život.
U terapiji je odavno prevaziđena ideja da terapeut, stručnjak, zna šta je najbolje za vas. Da, oni poznaju teoriju i metode i velika su podrška i pomoć. Ali, jedino u saradnji sa Vama. Vi najbolje poznajete Vašu decu i uvek Vi treba da donesete konačnu odluku o tome šta je najbolje za njih.

 

 

I zato, nikad ne potcenjujte sebe u vlastitim životu.

Imam dvoje dece i često ne mogu a da neke stvari ne govorim iz iskustva. Ipak je to iskustvo iz prve ruke. Ovaj tekst pišem u miru, deca su okupana i ušuškana u svojim krevetima, moj muž dremka uz film. Ako izuzmemo vanredno stanje, sve je u najboljem redu. Sutra ujutru ćemo svi ponovo biti na nogama i kreću novi izazovi. Svaka porodica ih ima.

Samo hrabro.

Porodica i partnerski odnosi

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Život u doba Korone

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Svima nam je jasno da su za atmosferu u porodici odgovorni odrasli. Zato je od izuzetne važnosti da se sada pobrinete za sebe.

 

Dnevna rutina

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Ovih dana svi smo se našli u vrlo specifičnoj situaciji. Ceo svet. Pre samo par meseci, sve ovo bi nam ličilo na scenario za neki dobar film..

 

Razvod

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Razvod je uvek bolna stvar.
Dešava se da ljudi godinama žive kao potpuni stranci u braku. Najnovija istraživanja kažu da se pedeset posto brakova završi razvodom. Od pedeset posto ljudi koji ostanu u braku, polovina se izjašnjava da je duboko nesrećna. Dve uloge u kojima provedemo najveći deo života su roditeljska i partnerska uloga.
Da li možemo biti dobri sebi, dobar roditelj, ukoliko smo kao partneri nesrećni. To je vrlo blizak, intiman odnos, kojem smo izloženi svakodnevno. Sa tim ležemo, spavamo, budimo se, kuvamo, živimo…u tom ambijentu donosimo odluke, pravimo planove, mislilimo o sebi, deci, životu…
Da ne bude zabune, porodica je najveća vrednost! Sve pomagačke profesije rade na osnaživanju porodice. Ne postoji bolje mesto za život dece nego zdrava porodica, to je mesto gde se uči životu, ljubavi, kako funkcioniše svet, gde vidaju svoje rane i osnažuju se dalji let. To je mesto gde partneri međusobno razmenjuju ljubav, gde se bodre, osnažuju, podržavaju.

A šta kad nije tako? Gde je granica? Do koje mere treba ići da se zadrži forma, kad je sadržaj unutar porodice više štetan nego funkcionalan?
Da li je u redu ako sam ta cena JA? Ako npr. JA nisam uvažena kao ljudsko biće, ako u tom odnosu ne mogu da imam lično dostojanstvo, ako je ta porodica mesto u kojem ne mogu da imam želje, osmeh na licu, radost? Da li želim da taj prizor budem svojoj deci? Da li bih želela da moja ćerka sutra pravi takav kompromis?

Svaka srećna porodica ima svoj recept za sreću. To ne mora biti jasno ljudima sa strane. Dovoljno je da oni funkcionišu kao porodica i da im je dobro u njihovoj porodici. A šta da radimo kad uopšte nije tako?

Razvod je prekid partnerskog odnosa. Partneri koji imaju decu uvek moraju da nađu način da funkcionišu kao roditelji. Makar minimalno. To je njihova odgovornost. Da, razilazimo se kao partneri, ali kao roditelji se ne možemo razvesti.

Kakva majka želim da budem svojoj deci? Svako ima pravo na svoj izbor. Da, živimo u društvu kad je ekonomski momenat nekad odlučujući faktor kako ćemo dalje. Osuda okoline, stav naše porodice o tome, jer su nam oni nekad jedini izvor pomoći, pa se dešava da od dva zla biramo manje. Kad tome dodamo uverenje da je to bolje za decu, jasno je šta odlučujemo.
Bilo kako bilo, uradite ono što možete, u ovom trenutku. Ono što je do Vas. Prvo, nikad nikome nemojte da poverujete da niste dovoljno dobri. Kakvi god stavovi Vaših roditelja i okoline bili, dajte sebi dozvolu da Vi imate pravo na svoj izbor. Da biste bili dobar roditelj, dobar partner, ćerka ili koleginica prvo morate biti dobri sebi i za sebe!
Mislite o tome.

Ljutiti čovek

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Priča o porodičnom nasilju i deci koja su svedoci zlostavljanja.

Zlostavljanje je svaki oblik fizičkog (telesnog)  i/ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnog zlostavljanja, zanemarivanja i nemarnog postupanja ili iskorišćavanja deteta (eksploatacija), što rezultira stvarnom ili potencijalnom opasnošću po detetovo zdravlje, preživljavanje, razvoj ili dostojanstvo u kontekstu odnosa odgovornosti, podverenja i moći (SZO, 2009).

Nasilje  nad  decom je složena društvena pojava, koju poznaju sva društva i manifestuje se na različite načine. Nasilje može biti fizičko, emocionalno, seksualno, zanemarivanje, eksploatacija, trgovina decom, dečiji brakovi i strukturno nasilje. Razni su faktori koji utiču na pojavu nasilja nad decom. U našem okruženju to su uglavnom ekonomska nerazvijenost, kultura siromaštva, ratovi, migracije, rodni režimi zasnovani na nejednakoj moći između muškaraca i žena, te ukorenjeni u patrijahalnom sistemu vrednosti u kojem se opravdava nasilje nad ženama i decom u porodici. Kulturološki faktori, gde je u našoj kulturi dobokoukorenjena i rasprostranjena praksa da se telesno kažnjavanje koristi kao metoda vaspitanja dece. Tome u prilog govore  narodne izreke kao što su „Batina je iz raja izašla!“, „Netučen-nenanaučen“, „ Dete koje se ne tuče, ne vaspitava se!“, i slične. Međutim, u periodu od 2005.-2014. godine u Srbiji je znatno opala primena fizičkog nasilja kao metode u disciplinovanju dece. Zasluga može da se pripiše intenzivnoj medijskoj kampanji kao i diskusijama o izmenama zakona koji zabranjuju takvu praksu. Zabrinjava činjenica da su mala deca uzrasta do 2 godine izloženija fizičkom nasilju nego starija deca.

Procenat dece izložene fizičkom kažnjavanju po uzrastu, Srbija, 2014.

Uzrast %
1 21 %
2 29 %
3 – 4 27 %
5 – 9 18 %
10 – 14 8 %

 

Nasilje nad decom javlja se u različitim kontekstima, u porodici, školi, internetu, specifičnim institucijama, čak onim gde je primarna funkcija zaštita dece.

Međutim, česta je pojava da nasilje nad decom uglavnom čine osobe koje su njima bliske, te se ne može lako utvrditi. S obzirom da se većina stvari dešava u porodici, tom intimnom i privatnom kutku,  iza očiju javnosti, ono što se utvrdi i statistika koju imamo uglavnom je samo vrh ledenog brega.

Nasilje prema deci u porodici se ne tiče samo odnosa  počinilac – dete, već svako nasilje koje dete gleda i kojem prisustvuje, jeste nasilje nad detetom.

Žene i deca trpe najštetnije posledice zlostavljanja u porodici. Dakle, izloženost deteta nasilju, kao svedoka, koje se odvija prema njegovoj majci, ima jednako štetne posledice kao i direktno nasilje nad detetom.

Prisustvo porodičnom nasilju na decu utiče direktno preko onoga što gledaju i slušaju, pokušavajući to da spreče ili privuku pažnju na sebe. Osećanja koja se javljaju su bes, anksioznost, uplašenost, zbunjenost, psihološka zavisnost od roditelja. Pri tome, nikad se ne sme zanemariti ta zbunjenost u osećanjima, jer dete oseća i iskazuje lojalnost i prema jednom i prema drugom roditelju.

Da bi se razvijala deci su potrebni stabilni, topli i podržavajući starateljii i okolina. Najnovija istraživanja govore da i dečaci i devojčice koji su bili izloženi nekoj vrsti nasilja, u periodu adolescencije, reaguju agresivnim ponašanjem.

Nasilje doživljeno u detinjstvu utiče na društvene odnose i ponašanje u kasnijem životnom periodu i prenosi se sa generacije na generaciju. Istraživanja su potvrdila da izloženost nasilju u detinjstvu utiče na veću mogućnost kriminalnog ponašanja u kasnijem periodu, kao i nasilnih oblika ponašanja u intimnim, partnerskim odnosima.

Posledice izloženosti porodičnom nasilju su brojne. Fizičke, emocionalne i kognitivne. Poremećena slika o sebi, anksioznost, depresija, bes, krivica, stid, nisko samopouzdanje. Deca izložena nasilju teže uspostavljaju socijalne kontakte sa vršnjacima, ispoljavaju nasilno ponašanje ili su žrtve nasilja svojih vršnjaka.

Izloženost dece nasilju u porodici je široko rasprostranjeno, bez obzira da li su direktno izloženi ili kao svedoci nasilničkog ponašanja. Podaci iz istraživanja o nasilju nad ženama pokazuju da su u tri četvrtine slučajeva, deca prisustvovala činovima nasilja nad njihovim majkama.

Najučestalija reakcija dece na nasilje prema njihovim majkama je bila direktno suprotstavljanje počiniocu, fizičko ili verbalno (42.9%), što decu izlaže riziku od direktnog nasilja., skrivanje (39,4%) i zvanje u pomoć(24,7%).

U našem kulturnom nasleđu, ono što doprinosi pojavi nasilja jeste alkoholzam.  Prema istraživanjima, veza između nasilja u porodici i alkoholizma, smatra se jednim od ključnih faktora.

Razni aktuelni programi koji su se proteklih godina sprovodili u Srbiji imali su za cilj podizanje svesti o nasilju („Škola bez nasilja“, „1 od 5“, “Zaustavimo nasilje zajedno“, „Ti si faca“, „Ja koju niko ne poznaje“, „Klikni bezbedno“).

Medijska pažnja o načinima reagovanja u situacijama kada postoji sumnja na nasilje u porodici, Zakoni, Protokoli i Procedure koje obavezuju, intersektorska saradnja svih nadležnih institucija, razrađeni mehanizmi i koraci, doprinose da se smanji broj „nevidljivih“ i neprepoznatih slučajeva nasilja.

Pre bilo čega, zapitaj sebe: Šta ja mogu da uradim?

Izvor.

Determinante i faktori nasilja nad decom u srbiji, Unicef Srbija, 2017.

Nasilje prema deci u Srbiji, Unicef Srbija, 2017.

Partnerski odnosi

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Dve uloge u kojima provedemo najveći   deo života su roditeljska i partnerska uloga.

5. aprila 2021.

O nama

„Umreži se“ je online platforma razvijena sa ciljem da unapredi kompetencije vaspitača i saradnika za uspešnu primenu Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u PU „Radosno detinjstvo“, koja obuhvata 16500 dece.

Više ->
top
Made by © Dizajn24.com. All rights reserved.