Porodica i partnerski odnosi

Krug briga

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Brige su sastavni deo života. Neke brige su zaista velike. Nekada brinemo zbog stvari koje se van našeg kruga uticaja. U takvim situacijama se osećamo anksiozno, iscrpljuju nas razmišljanja a ne možemo ništa da uradimo. Nekad imamo uverenja da je briga odraz odgovornosti. Da ako ne brinemo nismo dovoljno odgovorni. Da ne volimo dovoljno. Da nismo osetljivi. Emotivni. Zreli. Odrasli.

Ova uverenja podstiču da opravdamo stalnu zabrinutost i da nalazimo opravdanja. Često ljubav izjednačavamo sa brigom. Volim, znači brinem .

Da li su Vam neke od ovih rečenica poznate?

„Videćeš kad postaneš mama, šta su brige“, „ Razboleću se od brige za vas, deco“, „Ako ne brineš, znači da te je baš briga“, „Ti nemaš ni brige ni pameti!“, „Mala deca, mala briga – velika deca, velika briga“, „Ako očekuješ najgore, nikad nećeš biti razočaran“, „Nesreća nikad ne dolazi sama“, i slične.

Ovakva uverenja pozivaju na stalnu zabrinutost i time dokazujete da ste odgovorni, zreli, da ste ušli u svet odraslih.

Takođe je činjenica da je zabrinutost mučenje i uzrok je osećanja straha, stida, depresije. Uzrok je i glavobolje, visokog krvnog pritiska ili migrena.

S obzirom da je briga nešto što niko od nas ne može izbeći, možemo pokušati da olakšamo sebi, da razvijemo neki konstruktivan način za rešavanje problema.

Tehnika koja je izuzetno jednostavna i praktična jeste krug briga ili krug uticaja.

Uzmite papir i zapišite sve brige koje vas muče.

Potom nacrtajte dva koncentična kruga.

U prvom krugu napišite sve one brige i probleme čije rešavanje zavisi u potpunosti od Vas. To je krug direktnog uticaja. Vaše lične odgovornosti. Pozicija iz koje najviše možete da uradite.

U drugi krug upišite probleme koje delimično zavise od Vas krug indirektnog uticaja. Sve ono što bi mogli da rešite uz nečiju pomoć, podršku. Nekad rešavanje određenog problema nije moguće ovog trenutka, ali može da sačeka neki drugi,pogodniji momenat.

I van krugova napišite sve one brige koje su potpuno van Vašeg uticaja, van Vaše moći.

Mnoge brige iz ove kategorije proizilaze iz želje da menjamo druge ljude. Ukoliko procenite da neke od Vaših briga proističu iz ove želje, pokušajte da osvestite tri stvari:

1. Vi niste odgovorni za osećanja drugih ljudi.

Vi ne možete da naterate druge ljude da osećaju. Ljudi ne biraju emocije direktno, biraju način na koji će shvatiti neki događaj i kako će ga vrednovati.

2. Vi niste odgovorni za misli drugih ljudi.

Svaki čovek je odgovoran isključivo za svoje misli, i ne možete druge ljude naterati da misle ono što Vi želite da oni misle.

3. Vi niste odgovorni za ponašanje drugih ljudi.

Jedino dok su deca mala, roditelji donekle imaju kontrolu nad svojom decom. Kako deca odrastaju i kontrola je sve manja. Ne možete kontrolistati ponašanje drugih ljudi.

Veliki broj briga iz ove kategorije je u vezi sa problemima u društvu na koje nemamo uticaj, zabrinuti smo zbog politike, problema u svetu. Nekih prirodnih fenomena. U većini ovakvih slučajeva Vaša zabrinutost je beskorisna.

Podsetite sebe da ste odgovorni za svoja osećanja, svoje misli, svoje postupke i sebe.

Zabrinuti možemo biti za sebe, za druge ili za svet. Brige mogu biti velike, vrlo racionalne i besmislene. Možda smo u životu naučili da naše probleme drugi rešavaju, ili da odraslo doba znači stalnu zabrinutost.

Bilo kako bilo, osvestite te stvari. Preuzmite ličnu odgovornost. Tražite i razvijajte mehanizme da konstruktivno rešavate probleme. Kroz to učite, rastite, osnažujte se. Dajte sebi dozvolu da nešto i nije u Vašoj moći, da Vam neko drugo bude od pomoći. Ali, dozvolite sebi da ne nosite sve brige ovog sveta na svojim leđima. Ukoliko procenite da nešto nije u Vašoj moći, naučite da se rasteretite.

Pobrinite se za sebe. To je Vaša odgovornost.

Život posle korone

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“
Panta rei. Sve teče.

Ne možemo dva puta ući u istu reku.
Činjenica je da se nakon svega nećemo vratiti u isti svet iz kojeg smo otišli u vanredno stanje i izolaciju. Ili možda hoćemo?
Kao zaljubljenik u nauku o društvu odlučila sam da studiram sociologiju. Nakon završenog fakulteta poslovi su me udaljili od te nauke i zaboravila sam neke stvari koje sam učila. Pre neki dan me je jedna koleginica podsetila na ciklične teorije društva. Ukratko, na svakih 600-1000 godina ekološka katastrofa bude okidač za promenu težišta moći i vrednosti. To bi značilo krah Zapadnog carstva i globalna orijentacija na Istok.
Ova ideja mi je promenila tok misli.
Ovih dana slušam razne priče. Ljudi reaguju na različite načine. Dok su neki u strahu i strogo se pridrzavaju svih propisanih mera, drugi smatraju da mediji celu situaciju prikazuju dramatičnijom nego što zaista jeste, dok neki veruju u teoriju zavere.
Šta je istina? Šta je ispravno raditi? Ne znam da li ima neko ko je spreman da stavi ruku u vatru šta je prava istina.
Neke promene su nesumnjive. Sigurno je da će se osetiti promena u ekonomiji. Turizmu. Govori se da će padati cene nekretnina. Da će ljudi više kupovati placeve i praviti kuće na periferiji.

Da ćemo biti obazriviji kad su u pitanju lični kontakti. Kao narodu nam je blisko da se pri svakom pozdravu grlimo i ljubimo. Da li ćemo i dalje nastaviti sa tim ritualima ili ćemo držati distancu?

Obrazovni sistem je pokazao da se edukacije mogu organizovati i na daljinu. Većina poslova je organizovana da se radi od kuće. Ljudi su se brzo organizovali i održavaju se vebinari, skajp sastanci.
Neke profesije su postale vidljivije, cenjenije. Angažovanje radnih ljudi je postalo vidljivije. Po prvi put smo čuli za neke velike ljude, heroje našeg vremena, za čija dela i žrtve nismo znali. Nažalost, za neke smo saznali kasno.

Na mikro nivou, porodice su se organizovale, mesile hleb, prilagodili se i svaka za sebe našla neki svoj autentičan način da funkioniše. Žene su same sređivale sebe, farbale se, sređivale nokte, stavljale viklere, šišale muževe i decu. Smišljali igre, pravili poligone.
U svima nama tinja pitanje „Šta dalje?“
Šta će sve ovo značiti u budućnosti. Otvaraju se neka nova pitanja kao što je vakcinacija, i da će to uslovljavati neka angažovanja. Više niko nije siguran šta je ispravno uraditi. Priča se da nas na jesen čeka novi talas epidemije, da će se u budućnosti ovakve stvari dešavati.
Bilo kako bilo, da nam je neko na samo par dana pre proglašenja vanrednog stanja pričao u kakvoj ćemo se situaciji naći, ne bismo verovali. Svi smo osetili nemoć, strah, brigu za bližnje. Kao u ratu. A ovaj neprijatelj je nevidljiv. Da li virus ili teorija zavere, ali nevidljiv je.
Na neke promene ne možemo uticati. Promene u svetu, promene u društvu, na njih ne možemo uticati i moraćemo se prilagoditi.
Šta ćete Vi poneti kao lični utisak nakon svega ovoga? Koja je Vaša lekcija?
Neke svakodnevne stvari, koje u nekim danima nismo ni primećivali, sada su postale radost. Izlazak napolje, šetnja, vazduh, parče plavog neba, cvrkut ptica. Sloboda da možemo izaći napolje kad poželimo. Zagrliti bližnje. Poljubiti ih.
Kažu bolestan čovek ima samo jedno želju, a zdrav bezbroj. Koliko god verovali da ćemo neke stvari drugačije raditi, kad ozdravimo, vremenom zaboravljamo kroz šta smo prošli i nastavljamo isto.
Sunce je novo svakog novog dana.
Šta ćeš Ti uraditi?

Kakav odnos želim da imam sa svojom decom

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Nekad zamišljam svoju decu kao odrasle ljude. Razmišljam koje osobine bih volela da imaju.
Kad izlistam sve ono što je valjda želja svake majke,da joj deca budu zdrava, dobri ljudi, srećna. Promišljam dalje.
Volela bih da budu zadovoljni. Da umeju da se pobrinu za sebe. Da budu vredni. Samostalni.
Vreme brzo prolazi. Znam da se neće jedno jutro probuditi kao takvi. To je proces. Na tome se radi.
A tu na scenu stupamo mi, roditelji.
Krucijalno pitanje je: Da li ja svaki dan radim na tome da oni sutra postanu takvi ljudi?
Ako želim da budu zadovoljni, da li ih podstičem da upoznaju sebe, svoje emocije, da se izbore sa njima. Da li ja mogu da podnesem da ih ponekad gledam tužne i anksiozne, znajući da je to za njihovo dobro. Da je to proces koji moraju da prođu. Lekcija koju moraju da nauče.
Sa svojim prvim detetom shvatila sam jednu važnu stvar. Da ja kao roditelj, nekad moram biti i dželat svom detetu. Zvuči surovo, ali tako je.
Morala sam sebe da očvrsnem, razradim, ohrabrim, da bi njoj bila dobra mama.
Postavila sam sebi pitanje kakav odnos želim da imam sa svojom decom.
To je najvažnije. Odnos, odnos i odnos!
Želim da to bude odnos poverenja. Iskrenosti. Uvažavanja. Podrške. Stabilnosti.

I opet krucijalno pitanje. Da li svaki dan radim na tome da naš odnos bude takav?
Da, nećemo se jedno jutro probuditi i imati takav odnos.
Sve je u međusobnim odnosima, ukoliko su oni dobri, pola problema je rešeno.

Decu je lako kontrolisati, strah je veoma moćno oružje. Problem je u tome što deca odrastaju i na kraju vas se ne plaše. Ako vam je strah jedini autoritet, kad deca porastu verovatno ćete izgubiti kontrolu.
Celokupna disciplina svodi se na odnos.
I zato, upoznajte sebe. Upoznajte svoje dete. Radite na Vašem odnosu. Ličnom. Autentičnom. Kad dobijete neki savet, pročitate sjajnu knjigu o roditeljstvu, poslušate reč stručnjaka, sve to prilagodite Vama. Vašoj porodici. Vašoj deci.
Vi ste ekspert za Vaš život.
U terapiji je odavno prevaziđena ideja da terapeut, stručnjak, zna šta je najbolje za vas. Da, oni poznaju teoriju i metode i velika su podrška i pomoć. Ali, jedino u saradnji sa Vama. Vi najbolje poznajete Vašu decu i uvek Vi treba da donesete konačnu odluku o tome šta je najbolje za njih.

I zato, nikad ne potcenjujte sebe u vlastitim životu.

Imam dvoje dece i često ne mogu a da neke stvari ne govorim iz iskustva. Ipak je to iskustvo iz prve ruke. Ovaj tekst pišem u miru, deca su okupana i ušuškana u svojim krevetima, moj muž dremka uz film. Ako izuzmemo vanredno stanje, sve je u najboljem redu. Sutra ujutru ćemo svi ponovo biti na nogama i kreću novi izazovi. Svaka porodica ih ima.

Samo hrabro.

Porodica i partnerski odnosi

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Život u doba Korone

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Svima nam je jasno da su za atmosferu u porodici odgovorni odrasli. Zato je od izuzetne važnosti da se sada pobrinete za sebe.

 

Dnevna rutina

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Ovih dana svi smo se našli u vrlo specifičnoj situaciji. Ceo svet. Pre samo par meseci, sve ovo bi nam ličilo na scenario za neki dobar film..

 

Razvod

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Razvod je uvek bolna stvar.
Dešava se da ljudi godinama žive kao potpuni stranci u braku. Najnovija istraživanja kažu da se pedeset posto brakova završi razvodom. Od pedeset posto ljudi koji ostanu u braku, polovina se izjašnjava da je duboko nesrećna. Dve uloge u kojima provedemo najveći deo života su roditeljska i partnerska uloga.
Da li možemo biti dobri sebi, dobar roditelj, ukoliko smo kao partneri nesrećni. To je vrlo blizak, intiman odnos, kojem smo izloženi svakodnevno. Sa tim ležemo, spavamo, budimo se, kuvamo, živimo…u tom ambijentu donosimo odluke, pravimo planove, mislilimo o sebi, deci, životu…
Da ne bude zabune, porodica je najveća vrednost! Sve pomagačke profesije rade na osnaživanju porodice. Ne postoji bolje mesto za život dece nego zdrava porodica, to je mesto gde se uči životu, ljubavi, kako funkcioniše svet, gde vidaju svoje rane i osnažuju se dalji let. To je mesto gde partneri međusobno razmenjuju ljubav, gde se bodre, osnažuju, podržavaju.

A šta kad nije tako? Gde je granica? Do koje mere treba ići da se zadrži forma, kad je sadržaj unutar porodice više štetan nego funkcionalan?
Da li je u redu ako sam ta cena JA? Ako npr. JA nisam uvažena kao ljudsko biće, ako u tom odnosu ne mogu da imam lično dostojanstvo, ako je ta porodica mesto u kojem ne mogu da imam želje, osmeh na licu, radost? Da li želim da taj prizor budem svojoj deci? Da li bih želela da moja ćerka sutra pravi takav kompromis?

Svaka srećna porodica ima svoj recept za sreću. To ne mora biti jasno ljudima sa strane. Dovoljno je da oni funkcionišu kao porodica i da im je dobro u njihovoj porodici. A šta da radimo kad uopšte nije tako?

Razvod je prekid partnerskog odnosa. Partneri koji imaju decu uvek moraju da nađu način da funkcionišu kao roditelji. Makar minimalno. To je njihova odgovornost. Da, razilazimo se kao partneri, ali kao roditelji se ne možemo razvesti.

Kakva majka želim da budem svojoj deci? Svako ima pravo na svoj izbor. Da, živimo u društvu kad je ekonomski momenat nekad odlučujući faktor kako ćemo dalje. Osuda okoline, stav naše porodice o tome, jer su nam oni nekad jedini izvor pomoći, pa se dešava da od dva zla biramo manje. Kad tome dodamo uverenje da je to bolje za decu, jasno je šta odlučujemo.
Bilo kako bilo, uradite ono što možete, u ovom trenutku. Ono što je do Vas. Prvo, nikad nikome nemojte da poverujete da niste dovoljno dobri. Kakvi god stavovi Vaših roditelja i okoline bili, dajte sebi dozvolu da Vi imate pravo na svoj izbor. Da biste bili dobar roditelj, dobar partner, ćerka ili koleginica prvo morate biti dobri sebi i za sebe!
Mislite o tome.

Partnerski odnosi

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Dve uloge u kojima provedemo najveći   deo života su roditeljska i partnerska uloga.

Ljutiti čovek

Priredila: Zorica Pajantić, Socijalni radnik u PU „Radosno detinjstvo“

Priča o porodičnom nasilju i deci koja su svedoci zlostavljanja.

28. aprila 2020.

O nama

„Umreži se“ je online platforma razvijena sa ciljem da unapredi kompetencije vaspitača i saradnika za uspešnu primenu Osnova programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u PU „Radosno detinjstvo“, koja obuhvata 16500 dece.

Više ->
top
Made by © Dizajn24.com. All rights reserved.